March 6, 2017

Nema – ne mogu

By admin In Uncategorized

Mozda ponekad delujem i sebicno i uobrazeno i strasno. Cesto cujem da me se ljudi plase. Ja se ne branim. Pustim da misle sta zele. Pustim da zakljuce kako misle. A istina je da ja sebe smatram prosekom. Ni boljom ni gorom. Prosecnom. Kada se trudim da motivisem ljude, sve sto umem da uradim jeste da kazem:

  • Kad sam ja mogla, mozes i ti. Mogu svi.

Ako sam mogla ja, koja sam bez majke ostala sa 8 godina, onda mozes i ti.

Ako sam mogla ja, koju je otac napustio kada je imala 9 godina i vratio se kao teski alkoholicar, godinu i 7 meseci posle, mozes i ti.

Ja sam ona koju pijani otac nije mogao da odvede kod lekara, pa sam morala da idem sama.

Ja sam ona koja je imala 2 (DVA!) para carapa, pa je jedne prala uvece da bi se do sutradan osusile, dok joj je otac stotinama i stotinama maraka castio pevacice u kafanama.

Ja sam ona koja se plasila da dodje iz skole jer nije znala kakva je scena moze sacekati kod kuce.

Ja sam ona, pred cijim se ocima pijani otac valjao po zemlji.

Ja sam ona koja je sa 12 godina crvenela zbog ponasanja roditelja. Da, bilo me je sram. Da, stidela sam ga se.

Ja sam ta koje je sebi obecala da, bez obzira sto se crvenela zbog oca, nece dozvoliti da se on ikada zacrveni zbog nje.

I nije.

Ja sam ta koja nije imala izbor. Morala sam biti odlican djak jer mi je to omogucavalo da dobijem stipendiju posto sam novac od oca dobijala samo i iskljucivo za knjige i sveske u skoli. Ne za dezodorans. Ne za sminku. Ne za garderobu. Ne za izlazak. Poslednju stvar koju mi je otac kupio, bile su farmerke i rolka, kada sam bila u 6. razredu osnovne skole. Jos ih cuvam.

Ja sam ta koja je od srednje skole morala da zaradjuje davanjem privatnih casova.

Ja sam ta koja je morala da upise samo onaj fakultet na kom je 100% znala da ce biti primljena na budzet.

Ja sam ta koja mesecima nije spavala da bi mogla ga zavrsi u roku, da ne bi vracala studentski kredit.

Ja sam ta koja je sa 24 godine bukvalno pobegla od kuce na drugu stranu sveta, bez igde ikoga, da radi u rudniku (DA, U RUDNIKU!) jer je znala da ce tako zaraditi dovoljno da bude samostalna, da ce zaraditi da kupi vise od dva para carapa. Radila sam po 15 – 16 sati dnevno da bih bila sigurna da nikad vise necu morati da biram da li cu kupiti sapun ili kiflu. Merila sam koncentracije otrovnih gasova danima da bih bila sigurna da vise nikad necu biti gladna i zeljna slatkisa.

Ja sam ta koja je oprostila svom ocu.

Ja sam ta koja sada pomaze svom ocu kada god mu je pomoc potrebna.

Ja sam ta koja je mogla.

A nisam ni po cemu posebna.

Nisam, majke mi moje.

Mogla sam. Mogu. Moci cu.

Mozes i ti.

Veruj mi. Veruj sebi.

Mozes. SVE!

 

Leave a Comment