July 19, 2015

Ne zovem se mama

By admin In Biti mama

Ne, moje ime nije Mama. Moje ime je Adrijana. Drago mi je.
Ne, ni moje zanimanje nije mama. Po zanimanju sam inzenjer. Mama sam samo svojoj petomesecnoj cerki. Tj, bar se nadam da ce me tako zvati. Kevo mi zvuci nekako bezveze.

Od kako sam se porodila, vise nego ikada za svoje 33 godine, susrecem se sa gomilom klisea. Takodje se susrecem sa gomilom osudjivanja zbog rusenja istih.
Ne, moj zivot nije dobio smisao kada sam se porodila, jer nije bio besmislen ni pre toga.
Ne, nisam rodjenjem deteta postala kompletna, jer nisam bila nekompletna ni ranije.
Ne, nisam postala ostvarena u svakom smislu, jer nisam ni pre deteta bila neostvarena. Samo nisam bila mama.

Uvek su me nevirale izjave tog tipa.
Ne, to sto sam nastavila sa svojim zivotom isto kao i pre trudnoce, samo sa jednim clanom porodice vise, nikako ne znaci da ja svoje dete ne volim.
Takodje ne znaci da sam, time sto ne potenciram price o detetu i ne gusim druge ljude, lisena emocija.
Takodje, to sto ne kacim slike svog deteta na drustvene mreze, ne znaci da sam losa majka, niti da mi je dete ruzno, niti da ga se stidim ili ne mislim da je najsladje stvorenje, niti da ga ne volim dovoljno.
To sto se tokom trudnoce nisam ugojila, ne znaci da sam svoj izgled stavila ispred zdravlja deteta. To sto sada izgledam kao da se nisam poradjala, ne znaci da sam sujetna i da mislim samo o sebi. Samo vodim racuna o svom zdravlju ali to izgleda tako bezveze, zar ne?
Lakse je reci da poricem cinjenicu da sam sad majka. I da je nekako normalno da se, od jednom, preko noci, pretvorim u sredovecnu zenu kojoj su na pameti samo pelene, cucle i flasice. I boja kake, zaboga! Jer, nekim cudom, prilikom porodjaja izgleda da dolazi do blage lobotomije, te se gubi predjasnja licnost i radjam se nova ja, samo deceniju starija, zrelija i dosadnija.
Ne.

Drugarice i dalje ne delim na one koje imaju i one koje nemaju decu. Ne razgovaramo o pelenama. Svakoj od nas je njeno dete i najlepse, i najsladje, i najpametnije. Ali zamislite, ne saljemo slike svoje dece jedna drugoj.
I dalje odemo na kafu. Ne u igraonicu. Nego u pravi kafic. Onaj u koji smo isle i ranije. Nekad cak i bez dece. Ostavimo ih sa tatama. Zamislite tek to!
I dalje se obucem i nasminkam i da, prija mi kada mi kazu da lepo izgledam. Prija mi i kada znam da je to zaista tako.
Da, i dalje brinem o sebi. Da li to znaci da ne brinem o detetu? Ne.
Ja nemam ni jednu baku kojoj mogu da dam dete na cuvanje.
Ali rodjenje deteta nisam shvatila kao teret vec kao nesto sto ce obogatiti moju svakodnevicu, uvecati moju porodicu i ljubav koju osecamo jedni prema drugima. Nesto sto ce obradovati mene i mog supruga. Nikoga drugog. NAS! Od ostalih ne ocekujem da dele moje odusevljenje. Ni ja ga ne delim sa drugima.
Ne, dete mi nije prikolica, nego drustvo.
Da li me to, sto sam zadovoljna svojim zivotom cini losom majkom?!
Ja sam tim mogu da zivim.

Leave a Comment